Svedoci smo da je u poslednjoj deceniji u našoj zemlji došlo do ekspanzije sportova, sportskih klubova i sličnih udruženja u kojoj naši najmlađi sugrađani mogu da postanu članovi i započnu redovan odlazak na određenu aktivnost.

Da li ste se ikada zapitali, zašto se bavimo sportom?

Na ovo pitanje će uglavnom svako znati da odgovori nekim uobičajenim odgovorom; da je to zbog zdravlja, treba se kretati što više, deca danas mnogo sede za kompjuterom, treba da se bave sportom da potroše višak energije, da bi se pravilno razvijala i slično.

Naravno da je ovo sve što je gore navedeno istina. Ali hajde da probamo još malo detaljnije da pojasnimo zašto se treba baviti sportom…..

Fizičko vaspitanje i obrazovanje – Jedan od glavnih, ali ne tako atraktivnih razloga, jeste da bavljenjem nekom sportskom aktivnošću koja je sistematski organizovana podstiče razvoj vaspitnih i obrazovnih karakteristika dece tj. vežbača.

Sistematskim bavljenjem sportom, gde se podrazumeva redovan odlazak na treninge, poštovanje pravila i zadataka od strane trenera na samom treningu, odlasci na takmičenja i pružanje sopstvenog maksimuma na takmičenjima doprinosi razvoju vaspitnih i obrazovnih vrednosti kroz fizičko vežbanje – upornosti, postizanja sopstvenih maksimalnih mogućnosti, poslušnosti…

 Upornost – Jedna od karakteristika koja se razvija jeste upornost. Vežbač prilikom bavljenja nekom sportskom aktivnošću, na samom putu usavršavanja iste, mora da prođe kroz proces redovnog ponavljanja određenih vežbi koje će on morati da izvršava kako bi postigao određeni napredak. Poslužićemo se primerom iz badminton sporta. Vežbač treba da nauči određeni udarac npr. bekhend drop udarac, koji je dosta zahtevan i zahteva veliki broj ponavljanja kako bi se usavršio. Vežbač da bi savladao ovaj udarac mora da prođe kroz težak put neuspelih pokušaja izvođenja istog udarca. Taj put je naravno neprijatan za vežbača, pogotovo za mlađi uzrast, jer niko ne voli da greši. E, upravo u tom putu je utkana srž procesa vaspitanja i obrazovanja kroz fizičko vežbanje.

Vežbači koji uz pomoć svojih trenera uspeju da pređu taj put, uspeju da prevaziđu teškoće neuspelih pokušaja, stiču pozitivne voljne karakterne osobine koje su od velikog značaja u daljem životu. Ređe odustaju pred preprekama, spremni su da se potrude da bi ostvarili svoje ciljeve u životu, ne idu linijom manjeg otpora…

Naravno, tu nije sasmo u pitanju upornost u jednoj vežbi, tu je u pitanju i upornost da se dođe na svaki trening.

 Postizanje sopstvenih maksimalnih mogućnosti – Svaki sport podrazumeva i takmičenje. Takmičenje je aktivnost gde vežbač dobija mogućnost da izmeri svoje sposobnosti bilo u odnosu na rezultate drugih bilo u odnosu na sopstvene prethodne rezultate. Zbog te svoje merne karakteristike, takmičenje zna da bude vrlo stresno i neprijatno za vežbače, pogotovu za one koji su nesigurni u sebe i svoje sposobnosti.

Ukoliko je pravilan vaspitno-obrazovni rad u sportskoj organizaciji, vežbači bi trebalo da budu podsticani da je najbitnije da ostvare sopstveni maksimum tj. sopstveni najbolji rezultat i da nije primarno da svoj uspeh – rezultat  mere sa ostalima. Vežbač treba da nauči da je najbitnije da da sve od sebe, da uradi sve što je u njegovoj moći, pa ako to donese pobedu – super, a ako ne, nemamo za čim žaliti, jer u tom slučaju nismo gubitnici nego je neko drugi naprasno bolji. Sportski rezultat je vrlo relativan pojam. Neko može na nekom turniru biti prvi i pobediti sve ostale, jer je konkurencija slaba, a na nekom drugom, taj neko možda neće ni proći kvalifikacije.

Najbitnije je da vežbač stekne naviku da vrednuje svoja postignuća.

 Poslušnost  –  Na takmičenju svi se trude da dođu do pobede kao glavnog cilja samog odlaska na manifestaciju. Prilikom borbe za ostvarenje tog cilja deca koja se takmiče, moraju da poštuju pravila takmičenja, pravila fer pleja – da se podstiču da se istih i drže, a ne da se služe nelegitimnim sredstvima da bi došli do pobede. Poslušnost  treneru – kao osobi čiji je posao da  razmišlja o  ličnom razvoju i mogućnostima svakog člana kluba – poštovanje i vera u stručnost onoga ko vas vodi, podstiče da se i u drugim sferama života poštuje tuđ autoritet npr. u porodici, državne institucije  kao i autoritet samog vežbača koji jednog dana može doći u poziciju da nekome on sam bude nadređena osoba čiji autoritet treba poštovati.

 Nema zabušavanja-  Kada su pravila jasno definisana i kada je kažnjivo kršiti ih, deca se na takmičenjima i na treningu uče socijalnim normama i društveno prihvatljivim načinima ponašanja. U sportu, u kojem je primaran zadatak vaspitanje i obrazovanje pomoću fizičkog vežbanja, nema uspeha preko noći niti  kićenja tuđim perjem. Na takmičenjima, slabo prolaze oni koji ne žele da se trude, ne žele da rade ili samo žele da se “provuku” i na neki lak način se domognu uspeha. Sportske organizacije treba da sankcionišu one koje tim sredstvima pribegavaju jer takav način dolaženja do “uspeha” samo narušava sam sistem i obesmišljava svaku borbu i želju za napretkom kako pojedinca tako i kolektiva. Jer ako se takav vid ponašanja ustali, onda niko nema niti smisla niti želje da se trudi i vredno radi i napreduje, jer zna da neko drugi može bez truda i rada da dođe do “uspeha”.

Zdravlje- Poslednji, ali jedan od najbitnijih razloga za bavljenje sportom jeste zbog zdravstvenih razloga. O ovom razlogu je mnogo puta već bilo pričano tako da ćemo njega samo ukratko obraditi. Naime, ljudsko telo je jedna savršena mašina čiji delovi ukoliko se koriste manje nego što je to prirodnim, genetskim putem definisano, ona počinje da se kvari. Bavljenje redovnom fizičkom aktivnošću doprinosi pravilnom funkcionisanju svih sistema ljudskog tela kao i balansiranom psihičkom i emotivnom razvoju ličnosti. Telo koje se redovno bavi fizičkim vežbanjem je zdravijeg i lepšeg izgleda, čvrsto i izdržljivo, spretno i sposobno da odoli raznim naporima. Takvo telo doprinosi i zdravijem razvoju duha, samopuzdanje je na višem nivou, kompleksi oko gradje su umanjeni i celo biće se oseća zadovoljnije.

Da zaključimo, bavite se  i Vi i Vaše dete sportom kako biste bili zadovoljniji i uspešniji građani našeg društva.

Prof. fizičkog vaspitanja Ivan Kovačević